San svake mame je da dijete samo zaspe i da, po mogućnosti, spava u svojoj sobi…do jutra! Ovo je bio i moj san, do prije tri mjeseca. San je postao stvarnost, a da sam znala kako ću do te stvarnosti lako doći, napravila bih to i ranije… Moj je mali gospodin, naime, jako volio tijekom…

– Kakav auto voziš? – Crveni! – Ma ne, nisam na to mislio. – Aha, pa da, zapravo je metalik crveni. Sa srebrnim onim, kako se zove, na kotačima, i velikim retrovizorom tako da si mogu popravit’ frizuru i naslonom za ruku da mogu lakirat’ nokte kad zapnem u gužvi. I stavljat’ status na fejsu…

Jako dobro se sjećam i nikada neću zaboraviti dijeljenje kreveta sa svojim malcem kada je krenulo puzanje. Do dijeljenja kreveta došlo je ustvari spontano. Nismo to htjeli, iako nema ništa ljepše nego ujutro prvo vidjeti to slatko lice kako diše pored vas. Do otprilike 10.mjeseca života moj je malac sam zaspao svaku večer uz pomoć…

Kažu da se dolaskom djeteta sve mijenja. E da, govore to s razlogom. Sada mi je jasno. Ali kao i sve, dok ne iskusiš, ne znaš. Ne možeš znati. A kada konačno iskusiš, nekada obične stvari postaju luksuz. Spavanje vikendom do 10, tihe i mirne večeri, odlasci na putovanja, kave s prijateljicom kada mi se…

Od kad znam za sebe, ne volim se pakirati…ne znam zašto, ali ne volim. Ipak, ima mi nešto još gore od pakiranja…raspakirati se kada se vratim. Uf…to me baš ne ide. Ponijeti ovo ili ono? Hoće li biti hladno, kiša…hoće li se dijete svaki dan upiškiti u gaće ili ipak neće? Koliko onda robe njemu…